Mjesec dana nakon hapšenja Radovana Karadžića, srpske nadležne službe su “našle” torbu za koju se utvrdilo da pripada civilnom vođi paljanskih Srba. Jovanu Zametici, svome ratnom savjetniku za medije i vanjsku politiku, Radovan Karadžić je pisao 27. maja 2001. U pismu Karadžić spominje kako je čvrsto uvjeren u skoro održavanje novog “berlinskog kongresa”, s kim održava kontakte, ko su bili članovi njegove “kontakt grupe”, šta je mislio o isporučivanju Slobodana Miloševića u Haag, a šta o predaji Biljane Plavšić
“Dobio sam dva Vaša pisma, oba datirana 15. maja. U očekivanju dužeg pisma, koje ste najavili, ipak Vam odgovaram, jer vidim da očekujete nešto više praktičnih sugestija za neko delovanje. Hvala Vam na tome očekivanju, iz čega vidim da i Vas ’svrbe dlanovi’ da se nešto radi.
Ako ste u prilici bilo bi mi drago da se vidite sa g. Čavoškim. Njemu dugujem odgovore na Više pisama, i ovih dana ću mu poslati pismo. Ako hoćete, možete mu pokazati ova dva pisma, jer verujem da će on, koji je dragocen ne samo sa svoga znanja, nego i sa svoje stručne strasti, i nacionalne svesti, učestvovati u svemu što može da pomeri našu situaciju napred. Uputio sam mu pozdrave po Gojku i M. Raduloviću, koji je organizirao i izdao one dve deklaracije o obustavljanju postupka protiv mene, no sve to me ne pravda – pišem za njega dug odgovor, koji će uskoro stići do njega.
Verujem da treba da se vidite i sa ostalima koje sam pomenuo u pismu, razumem Vaše strahovanje da neće biti uspeha bez neke formalnije veze među ljudima, ali sada nemamo priliku da pravimo stranke, savete i slična tela. Jednom ćemo i to moći, ali sada se moramo osloniti na neformalnu vezu i volju ljudi da nešto radimo (Gojku Đogu sam pisao da se, u diskreciji, razmotri obnavljanje rada Srpskog kulturnog kluba, ili da se osnuje jedna nevladina ustanova sa istim ciljevima, ali pod drugačijim nazivom).
“Kako sam spasio Teslić”
“Pre svega, sada je trenutak da se ’upliva i upliće’ kod onih nižih instanci, koje pripremaju rešenja za Balkan. Kad ona dođu na sto, onda je već kasno. Celu opštinu Teslić ja sam uzeo od Owena u fazi dok niko drugi nije bio ni video mape, i nikad nakon toga niko nije tražio Teslić. A da se samo jednom obelodanilo da Teslić može biti i u Federaciji, imali bismo grdnih muka, uprkos sastavu stanovništva. Kao što ste i sami sagledali, i čuli od nedavnih sagovornika, (a mogli ste pre par dana i pročitati u Novostima o ’podeli Kosova i BiH’) uveliko se priprema novi Berlinski kongres. Nakon njega, stanje na Balkanu se neće moći menjati bar za nekolike decenije, ako u međuvremenu ne izbije svetski rat. Biće kao nakon prvog Berlinskog kongresa.
Mislim da je Obrad (naravno da ga se sećam, pratim njegove tekstove) u pravu kad kaže da je sve na stolu, zato je nužno da se odmah deluje.
Nažalost, u svojim sugestijama ne mogu biti specifičniji i praktičniji, ali verujem da ćete Vi, zajedno sa g. Čavoškim, gospođom Avramov, S. Trifkovićem, Obradom Kesićem, i drugima, naći načina da što prije dođemo do ljudi koji pripremaju rešenja. Ako je vest u Novostima tačna, Kissinger i njegova grupa, zajedno sa lordom Owenom, pripremaju novo rešenje za Balkan. Tu su još i Cato institut, i druge ustanove koje pripadaju republikancima, i koje su već dale na znanje za šta se zalažu.
Mi moramo biti prisutni u ovoj fazi, inače će rešenja biti nepovoljna po nas.
Zato predlažem da se nađete s ljudima sa kojima možete da radite, i da sagledate načine na koje možemo doći u blizinu onih koji prave rešenja. Mislim da bi profesor Stanton bio od velike pomoći. Treba uključiti i Hutcheta. Treba doći do Owena, i do Kissingera. Ja sada, u ovim prilikama, nemam ni telefone, niti mogu da se setim svakog po redu, ali ljudi poput dr. Đorđevića, npr. mogu puno da pomognu. On može da dođe do Kissingera. To može i Michael Đorđević, i drugi iz Sabora srpskog ujedinjenja. Verujem da ćete se setiti svih relevantnih ljudi.
Naravno, ne treba ništa od toga raditi u moje ime, već u ime srpske strane, tj. intelektualne i političke elite, koja može da srpskim vlastima predloži rešenja, da utiče na njih kad se pojave novi predlozi, itd. (Ni tamo nova rešenja ne rade zvaničnici, nego slobodnjaci, poput Kissingera i Owena). Svi koji prave rešenja vole da imaju neki pristup Srbima, ja to dobro znam. A mnogi od ovih na koje računam kao na kontakte, biće zadovoljni da mogu da učestvuju, i da mogu da prijave kreatorima rešenja da imaju pristup srpskoj eliti (mislim da naše Srbe i našu elitu ovdje, u BiH, a u nju ubrajam i sve naše beogradske prijatelje, senatore, i druge, koje Vi znate).
Tvorce novih rešenja veoma zanima šta bi Srbi u RS-u prihvatili. To su pitali i naše zvaničnike kad su bili tamo, ali zvaničnici nemaju veliku slobodu da kažu išta, osim da se kunu u Dayton, mada su i sami primetili da u SAD-u niko nije lud za Daytonom”.
“Našu poziciju znate: najbolje je da svak’ ide svojoj kući. Do Chiraqua je ’95. bio došao jedan predlog sa pet varijanti, za koje Vi znate (tri republike, ili Federacija sa Hrvatskom, a mi sa SRJ, ili dva multietnička entiteta, pri čemu bi Sarajevo i Tuzla išli sa nama, a Zenica i Bihać sa Hrvatskom, ili svi muslimani sa nama, itd.) On se najviše zainteresovao za ovo da Tuzla i Sarajevo idu sa Srbima, ali je već bilo kasno, svima je jasno šta bi želeli Srbi i Hrvati: svako da se sa svojim teritorijama pripoji svojim maticama. Naravno, to bi trebalo ići “nežnije”, i sa međufazama, mada, skoro se priprema ’Berlin’, onda će se možda ići i na konačna rešenja, prečicom, i bez nežnosti.
Verujem da je i muslimanima svega preko glave, i to se vidi. Oni ovde u medijima vode pravi rat protiv Srba. Nije mi jasno kako ih niko ne opominje, ni sa naše strane, ni od međunarodne zajednice. Ali, da su frustrirani i ugroženi, to je i meni jasno. A to smo im i govorili svojevremeno. Verujem da bi se oni zadovoljili da nekih 17. do 18.000 kv/km teritorije, sa vezom između Jajca i Bihaća, što bi zahtevalo naše koncesije u ’nakovnju’, ali to ne bi bilo nemoguće, jer i mi želimo Goražde i dubinu Brčkog.
Veliki problem će biti njihovo razgraničenje sa Hrvatima. Ali, Hrvati su u očajnoj poziciji, i verujem da bi prihvatili i 16 posto teritorije u zamenu za slobodu. Da Vam ne izgleda kao bulažnjenje, upućujem Vas na najnoviju izjavu g. Petritscha, prvu takve vrste, da međunarodna zajednica ne može menjati Dayton, nego ako hoće da ga menjaju, to mogu konsenzusom samo tri naroda, i niko više.
Kada se sastave sve kockice, jasno je da će uskoro biti neki nacrt rešenja na stolu. Ne treba da se to desi bez nas. Hitno treba da se uključimo, a verujem da Vi znate ljude pomoću kojih možemo da se uključimo. G. Čavoški također, kao i Smilja Avramov, M. Ekmečić i drugi.
Luku sam zamolio da obavesti g. Radulovića (nije red da se takva stvar radi bez njegovog znanja, s obzirom na raniji angažman) da su me prijatelji ubedili da se krene u ofanzivu, kako po pitanju narodne stvari, tako i po mom pitanju. Naime, videli ste i sami, ne branimo se, i to se uzima kao prihvatanje krivice. Međutim, dr. Radulović će biti koristan za neke poslove oko interneta, kao i za spremanje materijala za pritisak na državnike na zapadu, ali i pored njegove dobre volje, stožer organizovanja mora da bude znatno mlađi, i neko ko ove prilike ovde, kao i naše ranije veze po svetu, zna odlično“.
Dragi Jovane,
“nastavljam ovo pismo skoro dva meseca kasnije, jer nisam bio na lokaciji na kojoj je bila ova sprava i ovaj početak pisma. Nadam se da ćete razumeti. Osim toga, već su se desile nove stvari, koje treba komentarisati, a što je još važnije, prema kojima treba podesiti našu akciju.
Tortura Sorosevih pionira Kao što ste videli, Slobodana su izručili, i već su stigli da shvate da su prevareni. Ako su zaista razočarani, to je neoprostiva greška, jer su morali znati šta će biti, ili su morali, ako su ga već prodavali, imati garancije, akreditiv, garantno pismo, itd. Sve je to lažno, jer bi ga oni dali džabe, i još platili pride, pošto imaju lične interese: boje se uticaja i povratka na vlast, i osvetu. Setite se, niko na te stvari ne bi imao više prava od nas, ali je naš odnos ipak drugačiji.
Kod vas gore me brinu druge stvari, i ne znam da li me više brinu nedoraslosti jednih, ili sklonost ka izdaji drugih. Biće najgore ako nedoraslost pokažu patriote, a izdaji skloni pokažu veštinu i vitalnost. Nadam se da već vidim kandidate za ’igrala je samo jedno leto’. (…)
Ja i dalje mislim da se ne sme dopustiti da srpsko društvo i državu, srpske intelektualce i rodoljube, kao i ostale normalne ljude koji žive u SRJ teroriše nekoliko grupica obučenih ovako, ili onako (crno ili u crveno) i samoproglašenih odbora i komiteta. Ako se ljudi ne mogu vezati neformalno, trebalo bi ih vezati ih formalno, u razne savete, odbore i komitete, i parirati toj pošasti, koja vas (tj. njih, jer Vi ste naši) razara. Valjda bi neka G18 imala bar toliko uticaja koliko i ona manja. Ali, G nije problem, koliko su razni u crnom ili crvenom, i koješta od koješta. Da postoji srpsko društvo, bar u građanskom (ali i u nacionalnom) smislu, ne bi se desilo ni pola bruke koja se dešava. Tortura Titovih pionira je prestala, a nastupila je tortura Sorosevih pionira.
No, šta je tu je. Ovo je sada sasvim nova situacija. Biljanina predaja je već znatno oporavila veoma oboleli Tribunal, a ovo sad sa predajom Slobodana ga je učvrstilo za izvesno vreme. No, verujem da može biti i kontra. Naime, odmah sam predvideo da će po svetu krenuti pokreti ljudi željnih da se umešaju, da ga brane ili da osporavaju Sud. Imaće apsandžije dosta problema sa novim suđenjem. Ustvari, ja verujem da će Slobodan imati najmanje problema zbog ovoga izručenja, a da će više od njega problema imati međšunarodna zajednica, a još više isporučioci.
Neću se više baviti ovim pitanjem u ovom pismu, ali ću samo da napomenem da bi sada naš sajt imao malo drugačiji oblik. Kad se Toholj vrati odavde (na odmoru je u Hercegovini, ali ne smem da se sretnem sa njim) imaće moje pismo, u kome ću dati razrađene ideje. Veoma mi je stalo da nam pomognete na uredničkim poslovima, a svojim iskustvom možete pomoći u svemu.
Ono zbog čega se radujem da mogu da završimo ovo pismo i hitno Vam da pošaljem jeste vezano za moju zamisao Vaše misije vani. Moja zamisao se zasniva na čvrstom uverenju da će se Balkan ipak sređivati po tipu Berlinskog kongresa, i da tu nikakve izjave Lagumdžije da su mu obećali, itd, ne piju vode. Mislim da se još čeka rešenje Makedonije, a ono će biti nestabilno iu zahtevaće stalno prisustvo NATO-a, sve do “berlinskog kongresa”, i onda možemo da očekujemo događaj. Nažalost, mislim da se događaj već priprema, a mi ne učestvujemo dovoljno“.
Strateška dubina
“A evo i zašto mislim da se od toga nije odustalo. Sve što rade ovde, kod nas, ide u prilog tome. U svim izjavama provejava kako je ’napravljen napredak, ali da je put do samostalne i samoopstojne jedinstvene države još uvek veoma dug i neizvestan’, i sve u tom tonu. Izborni zakon odgovara nama i Hrvatima. Sada su promenili i zakon o otkupu stana, što odgovara i nama, i Hrvatima, pa i muslimanima koji misle pošteno, ali ne odgovara unitaristima, koji još gaje nade da ovladaju celom Bosnom, što i jeste izvor stalnih napetosti.
U tom smislu, uveren sam da će napetosti prestati onog dana kad bude izvesno i zauvek nepromenjivo stanje da je svako svoj gospodar, i da se ničim više, nikakvim manevrima, naseljavanjem, pojačanim natalitetom, marifetlucima, prevarama, pritiscima i ostalim iz arsenala pakosti, ne može promeniti suština, da tri entiteta pripadaju trima narodima. Više uopšte nije važno u kakvim odnosima će entiteti biti, važno je da centralna vlast nema naredbodavnu izvršnu, već konsenzualnu i savetodavnu prirodu i funkciju. I da se granice, kao ni priroda entiteta, ničim osim dogovora ne mogu promeniti. Verujem da to stranci znaju i da su oni do sada išli da nestabilna rešenja, a da sada iz nekih razloga žele stabilno rešenje. Sećate li se, o tome smo razgovarali, da će kod nas hteti stabilno rešenje onog trena kad mi postanemo njihova strateška dubina, kad produže na istok i zatreba im mirna pozadina. Verujem da je taj trenutak došao.
Najnovije pismo Paddyja Ashdowna (objavljeno u Nedeljnom telegrafu) više nego jasno potvrđuje moje slutnje. Naime, zna se od koga bi on mogao da dobije ekstremno dobro (i dobro plaćeno) mesto OHR-a u BiH. Ovim pismom on se preporučuje poslodavcu, nije toliko lud da objavljuje ovakvo pismo bez znanja poslodavaca. On im, znači, garantuje istrajavanje na toj orijentaciji, ako dobije posao“.
Zaklinjanje u Dayton
“Naši su ovde toliko uplašeni, da ne mogu da se primaknu strancima sa idejama koje idu dalje od Daytona. Čak i kad bi ih u Americi pitali – šta bi Srbi iz RS-a hteli ako bi se otcepio deo Kosova, ako bi Makedonija…, ako bi ovo, ako bi ono… Zaplašeni, oni su se kleli u Dayton, a ja ih razumem. Ali, trebalo je da kažu: “Mi nećemo rušiti Dayton, ali ako biste pitali naš narod, on bi vam u 98 posto slučajeva odgovorio da želi ujedinjenje, kao treća republika.” To su Ameri želeli da čuju, ali ne verujem da su još uvek čuli. Također, Ameri ne znaju šta im ko može garantovati, šta bi se Srbima moglo “nametnuti”, (kao što smo mi šaputali mnogima šta da nam “nametnu”).
Uveren sam da Zapad nema jasnu sliku, i da mu treba pomoć od nas. Mnoge nevolje smo pretrpeli, jer su hteli da nas ponize, uvrede i razjare, da bi i Bosnu uključili u nerešena područja. Ali, mi se “ne damo iznervirati”, trpimo kao konji, i odmažemo Zapadu.”
“…Potrebno je, uz minimum diskrecije, da stvorite krug prijatelja, (kojima možete preneti moja razmišljanja) koji bi osmislio nastup, a zatim da tu u Beograd pozovete Stentona i Srđu, i da se odredi taktika kojom će se izaći pred Ahsdowna, Kissingera, Owena, Gary Dempseya (Cato institut) i druge, sve neformalno i u vajvećoj tišini. Ovaj Vaš i naš krug bi bio naša ’kontakt grupa’, tj. grupa za stalni kontakt, razmenu mišljenja i informacija, i mi bi smo bili garant da će biti provedeno sa srpske strane. (Sloboda Karadžića nije uslov, ali ako nešto može da se uradi za njega, ukazujući na činjenicu da ga podržava u RS preko 80 posto naroda, a i u SRJ ima dosta podrške, onda neka se uradi, tim pre što postoje svi dokumenti u njegovu korist, i ni jedan protiv njega. Ali, ne treba ništa uslovljavati njegovom slobodom, povlačenjem optužnije i sl. Jer ova šansa ne treba da propadne.”
Karadžić o lovu na njega
Bog, anđeli i dosta vojske
“O sebi ne treba da Vam pišem mnogo. Ne pitajte šta je istina od svega ovoga oko lova na mene. Ni sam ne znam. Uvek ima ponešto, ali nikad tako i toliko kako se piše. Siguran sam da ima nekih koji bi hteli da me ulove po svaku cenu, ali ima i nekih koji ne bi, pa ne bi bili srećni ni da me oni prvi ulove. Održavam se na toj razlici, i na odanosti naroda, koji zna kuda se krećem. Još nemam potpunu informaciju o privođenju mog šefa bezbednosti u Beogradu, ali verujem da više nikoga neće maltretirati. Budale jedne, svakome živom je jasno da su ti momci na stend baju, jer ih svako može videti svakoga dana ispred njihovih kuća. Sa mnom su ljudi koji nikome nisu poznati. I bog, i anđeli, a to je dosta vojske”.
Dani/Informer.ba