U ponedjeljak, 12. marta, navršava se devet godina otkako je u dvorištu zgrade Vlade Srbije u Beogradu ubijen Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije i predsjednik Demokratske stranke.
Đinđić je tog dana u 12.23 pogođen metkom iz snajperske puške, u atentatu koji su organizovali pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) i “zemunskog klana”. Ubrzo poslije operacije preminuo je u Urgentnom centru Srbije.
Đinđić je doživljavan kao glavni pokretač reformskih procesa u postpetooktobarskoj Srbiji i personifikacija modernog srpskog političara, poslije čije smrti je proces evropeizacije izgubio na zamahu.
U trenutku kada je atentat izveden, taj zločin je šokirao cijeli svijet. Ubistvo premijera osudili su svi stranački lideri, političke i nevladine organizacije, diplomate zemalja članica Evropske unije, SAD i drugih zemalja, naglašavajući da su “ubice željele da zaustave reforme koje je Đinđić beskompromisno sprovodio poslije pada Miloševićevog režima”.
Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, reformske ekonomske i socijalne politike, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Hagu i pokušaja rasformiranja JSO.
Prema ocjeni stranih diplomata, Đinđić je doprinio izgradnji dobrih odnosa sa svim zapadnim zemljama, posebno sa SAD poslije perioda višegodišnje nestabilnosti. Njegova vlada snažno se zalagala za saradnju s Haškim tribunalom za ratne zločine i za vrijeme te vladavine uhapšeno je i izručeno tom sudu nekoliko haških optuženika, među kojima je bio i Slobodan Milošević.
Đorđe Vukadinović, politički analitičar iz Beograda, smatra da je Srbija dosta promijenjena “u odnosu na mutne godine, uprkos tome što mnogo obećanja petookrobarskih pobjednika nije ostvareno”.
“Srbija se promenila više zbog okolnosti i situacije oko nas, nego što su oni koji su nas vodili mudro upravljali zemljom. Ipak, nesporno je da sada nema haosa kakav je vladao u vreme ubistva Đinđića”, istakao je Vukadonović i dodao da “zemlja ipak ne liči mnogo na Srbiju iz Đinđićevih obećanja i izjava tadašnje političke elite”.
Iako je Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU, mnogi vjeruju da bi taj proces išao brže da nije bilo Đinđićevog ubistva.
Prema Vukadinovićevim riječima, još je mnogo mistifikacije u vezi s političkom pozadinom ubistva, a to se često politički zloupotrebljava.
“Sigurno je da indicije koje bi vodile ka otkrivanju pozadine ubistva idu u raznim pravcima i da sežu van granica zemlje, ali sumnjam da će se to klupko ikada do kraja rasplesti. Ne verujem da će se nešto mnogo učiniti na tom planu, kao što je bio slučaji u Americi sa Kenedijevim ubistvom”, zaključio je Vukadinović.
Dušan Janjić, politički analitičar iz Beograda, kazao je da je jedna od najvećih Đinđićeva zasluga to što je Srbiju “primorao na evropski put”.
“Posle njega uz sve otpore nije bilo više moguće vratiti se na neke opcije poput neutralnosti, izolacije i slično. Ako gledamo pojedinačne reforme, nijedna nije dovršena. Njegov doprinos u razvoju Srbije ima svoju političku i moralnu, ali i realnu dimenziju”, rekao je Janjić.
Prema njegovim riječima, moralna dimenzija ogleda se u tome što je Đinđić nesporno postao simblom reformi i evropskog puta.
Druga dimenzija, koja čini realnost, kako dodaje, kazuje da je vukao hrabre poteze, ali često nedovoljno osmišljene, te da je otvorio vrata za neoliberalizam.
“Opet, to je zemlji donelo dva velika problema koja će nas mučiti i dalje. Prvi je mešetarenje fondova u privatizaciji koja je uništila proizvodnju, a podstakla gradnju i investicije u uslužne delatnosti, a Srbiju lišila proizvodne infrastrukture. Druga negativnost je što je zemlja prerano otvorila tržište i počela da predaje kontrolu nad resursima privatnicima i multinacionalnim kompanijama. To mora da bude promenjeno, ali će ići teško”, rekao je Janjić.
On je istakao da razumije porodicu koja traži da se rasvijetli politička pozadina atentata, a smatra da se to neće lako desiti, jer i danas mnogi politički profitiraju od Đinđićeve eliminacije ili od otvaranja ka svijetu, što je njegova najveća zasluga.
“Činjenica da se ne znaju svi elementi ubistva od same egzekucije do bezbednosnog i političkog konteksta govori da je to sektor u kojem je Đinđić najmanje uradio. Pokušavao je to da uradi, ali na pogrešne načine i zbog toga je i bio žrtva”, naglasio je Janjić.
On smatra da sadašnja politička elita “ne bi bila ovako iskombinovana da je Đinđić živ”.
“Niti bi se DS pomirila sa socijalistima, niti bi socijalisti vukli glavne poteze u državi i u sektoru bezbednosti”, kazao je Janjić.
U policijskoj akciji “Sablja”, koja je izvedena 25. marta 2003. godine, uhapšeni su Zvezdan Jovanović, zvani Zveki i Zmija, atentator na Đinđića, inače bivši pomoćnik komandanta JSO, njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika “zemunskog klana” i drugih kriminalnih grupa u zemlji i rasvjetljena neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.
Optužnica protiv 44 osobe kojima se na teret stavlja učešće u ubistvu Đinđića podignuta je 21. avgusta 2003, a prvi na listi okrivljenih, bivši komandir “crvenih beretki” Milorad Ulemek Legija, predao se srbijanskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo poslije izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 mjeseci skrivanja.
Suđenje je počelo 22. decembra 2003. godine u Okružnom sudu u Beogradu – Odjeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala.
Oni su 23. maja 2007. proglašeni krivima i prvostepenom presudom osuđeni na ukupno 378 godina zatvora. Legija je osuđen na 40 godina zatvora za organizovanje ubistva Đinđića, a na istu kaznu zatvora osuđen je i neposredni izvršilac ubistva Zvezdan Jovanović, bivši Ulemekov zamjenik.
Potvrđene su presude na 35 godina zatvora i ostalim pripadnicima “zemunskog klana” i bivše JSO (Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Ninoslav Konstantinović), izuzev Sretku Kaliniću, kojem je presuda preinačena sa 35 na 30 godina.
Na 30 godina osuđeni su Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i bivši radnik BIA Branislav Bezarević, dok je bivši pripadnik JSO Saša Pejaković osuđen na osam godina zatvora. Željku Tojagi Žmigiju kazna je smanjena sa 30 na 15 i Dušanu Krsmanoviću sa 30 na 20 godina zatvora.
Milisavljević, Kalinić, Jurišić, Konstantinović i Simović osuđeni su u odsustvu jer su bili u bjekstvu.
U junu 2010. godine u Zagrebu je ranjen Sretko Kalinić, kojeg su, poslije oporavka, hrvatske vlasti izručile Srbiji. Na njega je pucao, takođe, odbjegli član “zemunskog klana” Miloš Simović, koji je dva dana kasnije, 10. juna, uhapšen u pokušaju ilegalnog prelaska granice između Srbije i Hrvatske. Pripadnik “zemunskog klana” Dejan Milenković Bagzi, optužen za učešće u ubistvu Đinđića, poslije višemjesečnog skrivanja uhapšen je u Grčkoj sredinom jula 2004, a sedam mjeseci kasnije izručen je vlastima u Beogradu. U procesu optuženima za ubistvo srbijanskog premijera Milenković je bio svjedok saradnik.
Đinđić je sahranjen 15. marta 2003. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija, a u pogrebnoj povorci na ulicama Beograda bilo je nekoliko stotina hiljada građana, a prema nekim procjenama oko pola miliona.
Ovako je govorio Zoran Đinđić
• Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.
• Naša parola je: postati ravnopravni deo sveta, da naša deca i unuci imaju svoju budućnost, kako je ne bi tražili u drugim zemljama.
• Moramo da postanemo zemlja koja je privlačna za ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranjenasleđene privrede i društva, ali i preispitivanje određenih nasleđenih prava.
• Još uvek nismo srušili most koji nas povezuje sa katastrofalnom prošlošću, još uvek je moguć pad unazad. Balkan je još uvek pun razornih potencijala.
• Međunarodna zajednica je kao klima, ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate.
• Moramo kao narod da odrastemo i kao ljudi da prihvatimo cenu tog odrastanja.
• Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sa mentalitetom, nasleđem, interesima, entropijom i inercijom.
• Reforme nikada nisu popularne ako treba da budu uspešne, jer uvek mnogo
koštaju. Da biste bili popularni, morate da preuzmete rizik nepopularnosti.
• Reforme izazivaju strah, bole i nema te šećerne vodice koja će da ublaži bol.
• U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.
• Tranzicija je složen proces prelaska iz mrtvog u živi sistem, gde preduzeća
ostvaruju profit, a ne samo “rade”.
• Nisam zadovoljan brzinom promena, jer kod nas u njih nije uključen dovoljan broj ljudi. Mnogi se ponašaju kao posmatrači u utakmici u kojoj i sami učestvuju.
• Ja ne želim da vučem kola iz blata, a da posle toga budem kriv što je neko seo na ta kola i koči.
• Moto koji me vuče napred je: nikada se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono što će većina da podrži.
• Voleo bih da se u našoj zemlji 24 sata nešto dešava, da nema spavanja, da se stalno neke stvari rade.
• Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je stručan, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao, dragocen mi je.
• Potreban nam je novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba,
zavrtanje rukava, uvođenje reda.
• Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogrešne ljude zaustavljali na njihovom putu, da smo ih sprečavali da čine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale.
• Sudije moraju da shvate da su zavisne od zakona, da njihova nezavisnost nije božanska i da ne smeju biti zavisni od kriminala.
• Ako već unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti jer ste ga mudro predvideli.
• Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa
dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.
• Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum… Skuvali ste ribe – gotovo je! To je istorija!
• Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti u istom smeru.
• Za uspeh svakog posla mora da postoji plan, da se tačno zna šta se hoće, ne da se eksperimentiše, iako nam je to nacionalna osobina. Treba mnogo više vremena da se utroši na oštrenje testere, nego drva seći tupom.
• Želimo modernu Srbiju koja će se takmičiti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, u kojoj će biti malo trutova, a mnogo radilica.
• Kada me moj sin pita: “Tata, šta radiš po ceo dan”, ja mu kažem: “Radim da bi ti mogao mirno da živiš.” Tako ja razumem suštinu svog posla. Siguran sam da ga većina roditelja u Srbiji na sličan način razume.
• Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći do ekonomskog blagostanja.
• Uspevaju samo nacije koje imaju pozitivan odnos prema stvarnosti. Samo brze, aktivne, optimistične nacije ostvaruju svoje ciljeve.
• Nema više spavanja. Vreme je za akciju. Spavaćete kada odete u penziju.
• U Srbiji je još uvek rizičnije biti policajac ili sudija, nego kriminalac.
• Živeti pod nebeskim pravilima možeš na nebu, ali na zemlji moraš da rešavaš konkretne stvari.
• Razumni ljudi veliki problem razlože na više malih, pa rešavaju jedan po jedan. Mi smo skloni da sve probleme skupimo u jedan, pa je on teško rešiv.
• Ne možete da suzbijete požar, a da se ne opečete, na možete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite i ne možete da se borite sa organizovanim kriminalom, a da vam ne prete.
• Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju.
• Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ne može to besplatno. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo.
• Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami!
Biografija
– Zoran Đinđić je rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu
– Studije filozofije počeo je u Beogradu, ali je bio uhapšen i osuđen na godinu dana zatvora, zajedno sa grupom studenata iz Zagreba i Ljubljane, koji su se suprotstavljali autoritarnom režimu
– Po završetku studija, nigdje u zemlji nije mogao da dobije posao, pa je otišao u Njemačku, gdje je doktorirao na Univerzitetu u Konstanci, a u Jugoslaviju se vraća tek poslije 12 godina i pada Berlinskog zida
– Jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke
– U DS bio je od 1989. godine, kao jedan od njenih osnivača i njen najuticajniji predsjednik
– Poslije pobjede opozicije na lokalnim izborima, 1997. godine, i poslije sukoba s Miloševićevim režimom, postao je prvi gradonačelnik Beograda, koji nije bio član Komunističke partije
– Američki časopis “Time” ga je u septembru 1999. godine uvrstio među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma
– Tokom 2000. godine bio je glavni strateg i organizator kampanje opozicije, koja se završila 5. oktobra odlaskom Slobodana Miloševića sa vlasti
– U januaru 2001. godine postao je prvi premijer Srbije koji iza sebe nema komunističku prošlost
– Dobitnik je ugledne njemačke nagrade “Bambi” za 2000. godinu u oblasti politike, a 2002. u Pragu je primio nagradu Fondacije “Polak” za doprinos razvoju demokratije u Srbiji
– Napisao je više naučnih radova, preveo mnoga filozofska djela i autor je velikog broja autorskih tekstova u brojnim dnevnim listovima i magazinima
– Sa suprugom Ružicom ima dvoje djece, kćerku Jovanu i sina Luku
Atentat
Zoran Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sjedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12.23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gdje je primijenjen odgovarajući postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svijesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov tjelohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.
Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio Zvezdan Jovanović, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14. Jovanović je tokom svoje završne riječi na suđenju povodom Đinđićevog ubistva izjavio da nikada nije na čovjeka pucao iz snajpera, odnosno da nije obučeni snajperista.
Ubistvu Đinđića prethodilo je nekoliko ranijih neuspjelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspjeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, vozeći kamionet autoputem, kod “Beogradske arene”, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio Đinđić, dok su u zasjedi pored autoputa, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Đinđić je tada, zahvaljujući djelovanju obezbjeđenja, izbjegao ozbiljne povrede i preživio taj atentat.
“Zemunci” osuđeni na 387 godina zatvora
40 Milorad Ulemek Legija
35 Aleksandar Simović
35 godina zatvora Vladimir Milisavljević Budala
35 godina zatvora Ninoslav Konstantinović
30 godina zatvora Sretko Kalinić
30 Miloš Simović
30 Milan Jurišić Jure
30 Branislav Bezarević
20 Dušan Krsmanović
15 Željko Tojaga Žmigi
8 Saša Pejaković
Nezavisne/Informer.ba
