Optuženi ratni zločinac Radovan Karadžić poslao je Novinskoj agenciji iz Republike Srpske – “Srni” u pisanoj formi intervjuu.
U nastavku patetično ističe “da ne bi žrtvovao mir za nezavisnost”, te da ne sumnja da će sva tri naroda, prije ili kasnije, “shvatiti da dominaciju niko neće moći da ostvari”.
Kako vidite Republiku Srpsku – kao bolju ili goru nego što ste očekivali?
Nije gora nego što sam očekivao, jer je sve sa Republikom Srpskom od samog početka bilo potpuno nepredvidivo – niko nam nije garantovao da ćemo dobiti Republiku Srpsku. Naprotiv, svi uticajni elementi u svijetu bili su protiv nje. Ali, sve njih su pobijedili oni koji su bili spremni da daju svoje sinove u borbu.
Ne dopada mi se kad se kaže da sam ja otac Republike Srpske. Očevi su oni koji su dali najdragocjenije – djecu za Republiku. Svi smo mi samo sinovi i kćeri Republike Srpske. Kad gledam medije u Republici Srpskoj, posebno BN televiziju, vidim – slobodu. Postoji napredak u svakom selu – prvo kulturni i duhovni, a onda ekonomski. Ekonomski će doći kasnije.
Temelj za unapređenje društva je sloboda, a Republika Srpska je ima. Svako biće ima pravo na slobodu, a oni koji su izdržali užasne vijekove iščekivanja slobode, kao što su Srbi u BiH, sigurno je zaslužuju u punoj mjeri.
Postoje četiri moguća pravca za budućnost Republike Srpske i BiH – izvorni “Dejton”, “nezavisna RS”, “federacija tri nacionalna entiteta” i “centralizacija”. Kojem od njih dajete prednost?
Najrealističniji pravac je izvorni “Dejton”. Ono što je u njemu izmijenjeno nelegalnim akcijama najlakše je poništiti legalnim odlukama. Ja sam lično sa ambasadorom Holbrookeom i našim najbližim saradnicima kreirao prvih šest tačaka Dejtona. Ti korijeni, koje smo usadili, donekle su izmijenjeni u Dejtonu. Mnogi pokušavaju da ga zauvijek promijene, posebno oni koji bi trebalo da ga primijene.
Nezavisnost Republike Srpske “bi bila najbolja”, ali samo ako bi to bilo dogovoreno u sporazumu među stranama. Ne bih žrtvovao mir za nezavisnost, ali nemam sumnje da će sva tri naroda, prije ili kasnije, shvatiti da dominaciju niko neće moći da ostvari. Zajedničke ustanove, u smislu centralne vlasti BiH, uvijek su bile negdje drugo: u Carigradu, u Beču, pa kratko, ali nezaboravno, u Zagrebu, zatim u Beogradu, a uskoro vjerovatno u Briselu. Dakle, svako od nas bi trebalo da zaboravi ideju da ostvari neku prednost iz zajedničkog života, i da prihvati jednakost i legitimitet interesa.
Federacija od tri entiteta izbjegla bi rat. Nažalost, za sve nas je u Dejtonu završilo gore nego što je moglo u Lisabonu. Da ne pominjemo žrtve, političko rješenje je lošije za sve, a posebno za Hrvate, koji nisu sretni bez svoga entiteta, ali šta je – tu je. Niko ne bi trebalo da bude sretan ako je iko nesretan.
Četvrti smijer, centralizacija: svaki pokušaj centralizacije bio bi razoran za BiH, više nego što je bio za Jugoslaviju, a završio bi istim rezultatom – sve bi se raspalo.
Posebno me zapanjuje činjenica da oni koji su odgovorni za izbijanje rata i dalje zavaravaju sve nas, a posebno muslimanski narod, govoreći kako su “odbranili” BiH. To je još jedan zločin, zločin zanemarivanja nepotrebnih žrtava – pošto je ovakva BiH bila prihvaćena i od Srba i od Hrvata na samom početku 1992. godine.
Šta biste danas, na položaju na kome ste jednom bili, uradili drukčije?
Niko ne može reći šta bi uradio drukčije. Mi nismo stvarali situacije, mi smo reagovali na situacije koje su stvarali drugi – domaći, kao i najmoćnije sile svijeta. Bilo je previše aktera koji su bili mnogo moćniji od onih koji su reagovali. Sporazum koji sam dosta rano postigao sa Matom Bobanom spasio je živote desetina hiljada Hrvata, Srba i muslimana. Žalim što nismo mogli da postignemo slično sa muslimanima, osim sa Fikretom Abdićem, sa kojim sam ja sklopio mirovni sporazum, i ubijanje je prestalo, bar u toj zoni.
Događaji su bili tako krupni da nismo uspjeli da izbjegnemo razaranja, i jedva smo nalazili načine da ih smanjimo. Duboko žalim što su sva tri naroda patila nizašta. Još čekamo da se pojavi hrabar muslimanski lider koji bi obavestio muslimanski narod da smo mi, Srbi, prihvatili oba originalna muslimanska prijedloga: i g. Izetbegovića – da se BiH rearanžira u tri republike, i g. Zulfikarpašića – da BiH ostane jedinstvena, u Jugoslaviji. Oni koji su htjeli, i još hoće sto odsto vlasti u sto odsto Bosne u potpunosti su odgovorni za rat i za sve patnje stanovništva BiH.
Muslimanske vođe, koje su bile za rat, žrtvovale su svoj i naš narod. Potpuno je pogrešno reći da je Republika Srpska nastala u ratu. Republika Srpska je stvorena tri mjeseca prije rata, na bazi demokratskih prava, koja je priznavao svaki kasniji mirovni plan, i nastala je u istoj zgradi Skupštine.
A Lisabonski sporazum je predvidio konačni izgled unutrašnjeg uređenja Bosne – kakvo je ono sada. Da ga nisu odbacili, ne bi bilo žrtava, ostali bismo bliži, a jedino što se nekome ne bi svidjelo bila bi Nobelova nagrada za mir paru Carrington – Cuteliero. Rat je izbio zato što su pokušali da ospore i vojno unište Republiku Srpsku, a ne zato što je ona formirana.
Da ste sada predsjednik Republike Srpske, koji bi bili Vaši prioriteti?
Mnogi prioriteti, predviđeni Petrovdanskim osnivačkim Programom SDS-a, već su ostvareni – nije ih ostvario samo SDS, već i svi mi. To je na prvom mjestu pomirenje partizana i četnika, zatim smo premostili provaliju između ruralnih i urbanih Srba, vratili se izvornoj srpskoj kulturi, tradiciji, spiritualnosti itd. – što sve čini Slobodu. Nismo uspeli da sačuvamo Jugoslaviju, ali to nije zavisilo od nas.
Teško mi je da kažem šta bi bili moji prioriteti sada, zato što ne znam sa kakvim se sve izazovima suočava vođstvo Republike Srpske, i Vlada, i odgovorna opozicija, osim onoga što vidim u medijima. Uvijek ima stvari koje su poznate samo onima u vlasti. Velika stvar je što u samoj Republici Srpskoj nema sporova o fundamentalnim stvarima, tako da ona ne može biti ugrožena, da ne govorimo – uništena.
Čim Republika Srpska bude bezbijedna, treba da krene ekonomski napredak svake porodice i pojedinca. Dakle, sloboda, opstanak Pepublike Srpske, kulturno i duhovno uzdizanje, a onda će ekonomija i druga polja da napreduju sama. Ako ne postojimo u slobodi, ne možemo unaprediti ništa.
Možda, da sada vodim Republiku Srpsku, ne bih davao saglasnost da iko ko osporava Republiku Srpsku ima ikakvu ulogu u zajedničkim organima. Takvi mogu da rade šta hoće u Federaciji BiH, ali nije prihvatljivo da budu u zajedničkim tijelima kad osporavaju pola BiH. Vrijedi o tome razmisliti.
U toku je rasprava u BiH i Srbiji o ispravnosti pristupanja EU. Kakvo je Vaše mišljenje?
Mi ne znamo tačno šta će EU biti sutra i kakva će biti konačna slika EU, jer se ona mijenja iz dana u dan pod teretom ekonomske krize. Cilj svih evropskih ratova bilo je stvaranje jedne države od evropskih nacija. Čuli smo nedavno od Angele Merkel da – mir zavisi od opstanka eura. Nama se ovdje sudi za mnogo manje riječi. Ako bi propast eura dovela do evropskog rata, kakva je to izvijesnost Unije? Jedino Njemačka izvlači prednost iz ove krize, koristeći je za dalju integraciju Unije, čiji kraj se ne vidi, a unitarizacija nije nemoguća.
Ako EU ostane kakva je sada – bez prerogativa supranacionalne države i ako bi Republika Srpska i Srbija bile ravnopravni članovi, ja bih bio za priključenje.
Međutim, bio bih veoma oprezan. Jugoslovenske republike su se osjećale nekomformno u labavoj jugoslovenskoj federaciji, mnogo labavijoj nego što EU može uskoro postati, a sada žure da svoj suverenitet predaju novoj zajednici, u kojoj ćemo svi mi – bivši Jugosloveni imati znatno manju, beznačajniju ulogu nego što smo imali u Jugoslaviji.
Ima izreka: “Dala baba dinar da se uhvati u kolo – sad bi dala pet da je puste iz kola”. Ali, napuštanje EU bilo bi mnogo skuplje od napuštanja Jugoslavije. Istorijski narodi, kakav je sigurno srpski, teško prihvataju da svoj identitet utope u nešto drugo.
Poznato je da niste željeli ulogu nacionalnog lidera i da ste jedva prihvatili da vodite SDS. Jeste li ikad zažalili zbog toga i biste li to uradili ponovo?
Svakako nisam želio da budem aktivan političar. Ali, bio sam spreman da žrtvujem dosta vremena i energije da pomognem koliko mogu da se ustanovi SDS, ne da je i vodim.
Zato se nisam ni kandidovao na izborima 1990. Nisam imao razloga da mijenjam svoj život, pošto je on bio dobar. Imao sam profesiju koja mi se dopadala, porodicu koju sam volio, a imao sam i prijatelje s kojima sam se družio. Nisam želio ni da vodim Republiku Srpsku, a i ne bih da nije bilo vanrednih događaja.
Moje razumijevanje ljudske sudbine jeste da čovjek mora izvršiti sve dužnosti – koje se pojave pred njim – svim svojim sposobnostima. Dužnost je nešto što te čini čovjekom, pogotovo ako se ona odnosi na tvoje obaveze prema drugima. Ima stvari koje moraš obaviti bez zapitkivanja i moraš da ih obaviš u skladu sa svojim srcem i dužnostima.
Radije bih pisao svoje knjige i igrao se sa unucima i praunucima kad dođu, nego se bavio politikom. Dakle, ne bih sve ovo uradio ponovo, osim ako bih bio zahvaćen okolnostima kakve smo sreli devedesetih godina prošlog vijeka, a u tom slučaju – ponovo bih ispunio svoje dužnosti, bez obzira na to koliko bi me koštalo.
Nažalost, članovi moje porodice propatili su mnogo više od mene, iako nisu prigovarali, već su delili teškoće sa mnom.
Dnevniavaz.ba/Informer.ba
