Josipović: Baš neki dan sam u Zagrebu čuo sjajan vic o Muji i Hasi. Ispričala mi ga Vesna Pusić. Komšić: I šta kaže Vesna, matere ti? Josipović: Kaže ovako… Išli Mujo i Haso na izbore. Glasa Mujo, glasa i Haso. Pita Mujo Hasu: „Za koga si glaso?“
“ Dragi prijatelji iz Bosne i Hercegovine, želim vam dobrodošlicu ovdje na Brinima, u svoje osobno ime i u osobno ime dragoga prijatelja Borisa Tadića s kojim sam se bez ikakvih problema dogovorio da pozovemo vas trojicu i da vam bez uvijanja kažemo sve ono što imate čuti”.
– Pa što odmah nisi reko da nas zoveš u vaše dvosobno ime?!
– Vrlo duhovito, Komšiću, vrlo duhovito. Naročito kad mi to kaže neko u svoje trosobno ime.
– Kakvo trosobno?
– Izetbegović-Komšić-Radmanović.
– Jak ti je štos, jarane, samo što ne pali.
– Kako misliš da ne pali?
– Tako što nas trojica nismo kompaktni ko vas dvojica. S našim se zajedništvom ne možeš šegačit ko što se raja šegači s tvojim i Borisovim.
– A zašto?
– Čuj, zašto… Pa zato što nema sa čim, kontaš?
– Ja se na tvome mjestu, Komšiću, ne bih tako zalijetao. Baš neki dan sam u Zagrebu čuo sjajan vic o Muji i Hasi. Ispričala mi ga Vesna Pusić.
– I šta kaže Vesna, matere ti?
– Kaže ovako… Išli Mujo i Haso na izbore. Glasa Mujo, glasa i Haso. Pita Mujo Hasu: „Za koga si glaso?“ Kaže Haso: „Šuti, bolan, ne pitaj! A ti?“ Kaže onda Mujo: „Prvi sam pito!“ A Haso će ti njemu: „A ja sam prvi reko da ne pitaš!“
– I…
– Šta: i?
– Šta ima dalje?
– Nema ništa. Gotov vic.
– Đe ti je tu vic? To je, ako mene pitaš, obična budalaština.
– To ti, Komšiću, kažeš zato što ne razumiješ u čemu je vic.
– Ajde u čemu?
– Pa u tome što su i Mujo i Haso glasali za tebe. Jesi sad shvatio?
– Uuuu, odličan vic, sjajan vic, klasičan zagrebački… Evo živ se upišah od smijeha!
– Drugari, nismo došli da pričamo viceve. Ajde da radimo!
– Oprosti, Borise, ja sam to onako neformalno, da stvorimo atmosferu spontanosti, kao što smo se dogovorili… Ispričavam se, Borise, nastojat ću da se ne ponovi.
– Ne, ne, ne… Izvini ti, Ivo, molim te. Ne mogu da dozvolim da se ti meni prvi izvinjavaš.
– Oprosti, ali zašto?
– Nemoj ti meni „Oprosti!“. Zna se ko to treba da kaže.
– Pa zar i ja to ne trebam reći?
– Trebaš, ali tek posle mene. Mora da se zna ko je predvodnik politike pomirenja u regionu.
– To je onaj tko se prvi ispričao, dakle – ja.
– Ma ne dolazi u obzir!
– Ja sam danas prvi izgovorio tu svetu riječ „Oprosti!“.
– Jesi, ali van protokola, pa se to puj-pike ne važi. Izvini, ali ne mogu da uvažim tvoje izvinjenje.
– Oprosti, ali ćeš ga uvažiti!
– Izvini, ali neću pre nego što ti uvažiš moje!
– Oprosti, molim te, sto puta!
– Izvini ti, moliću lepo, petsto puta! I još pet pa navrati opet!
– Kome si to kazao „Izvini!“?
– Kome si ti reko „Oprosti!“? Ajde reci to još jednom, pa ćeš da progutaš izvinjenje sa sve zubima!
– Šta vam je, ljudi? Pa nismo mi ovdje došli da slušamo vaše svađe.
– Ti se, Bakire, ne petljaj! Mi se ne svađamo, nego se ispričavamo! Je li tako, Borise?
– Jeste! I izvinjavaćemo se do groba. Jer izvinjenje u regionu ne sme da bude mrtvo slovo na papiru, već izvinjavanje treba da bude permanentan proces. Jesam ovo lepo reko, Ivo?
– Jesi, Borise. Utrka u ispričavanju nikada ne smije prestati.
– A da nas trojica odemo u Bosnu, pa se vas dvojica na miru izvinjavajte!
– Je li ti to, Nebojša, opet prijetiš otcjepljenjem?
– Ničim ja ne prijetim… Samo mi glupo da mi budemo statisti u vašim beogradsko-zagrebačkim pričama.
– E nećete više, Nebojša, da budete statisti! Ovde smo vas i pozvali da vam to kažemo.
– Šta da nam kažete?
– Da vam kažemo, Bakire, i vama, drugari, da nema više da bude ko što je bilo. Ivo i ja se, čoveče, ubismo od dogovaranja, a vi se ponašate ko da se to vas ništa ne tiče.
– Točno tako, Borise… Vidite, dragi prijatelji, mi više ne želimo da se naši napori tumače kao nekakvi zakulisni dogovori nauštrb Bosne i Hercegovine.
– Odlično si to reko, Ivo! Ne pada nam na pamet da se mešamo u vaše unutrašnje poslove, pa nemojte da ni vama pada na pamet da nas na to terate!
– Izvrsno kazano, Borise! A vi, gospodo, izvolite sva vaša unutarnja pitanja rješavati sami! Ne možete dovijeka očekivati da vam ih riješe Zagreb i Beograd!
– Tako je, Ivo! Dajte, bre, ljudi, malo sopstvenih inicijativa! Kako vas nije sramota da nas akate za svaku sitnicu?! Kad je trebalo da se ratuje, kuku-lele, avaj i pomagaj, ne umemo sami… Sad kad treba da se živi u miru, opet isto, opet kuku-lele, avaj i pomagaj! Dokle vi mislite tako?
– Sjajno primijećeno, Borise! Ne možemo mi izgrađivati vaše uzajamno povjerenje. Ako se vi ne možete suglasiti oko izbora mandatara za sastav Vijeća ministara, tko da to učini umjesto vas?! Kako vi uopće zamišljate zemlju bez vlade, bez izvršne vlasti? Ja doista ne razumijem vašu inerciju… Evo, evo i sada, Boris i ja smo polomili jezike govoreći vam što trebate učiniti, a vi samo gledate… Ne znam slušate li nas uopće… Ne znam razumijete li zašto ja vama sve ovo govorim…
– Ja razumijem.
– Hajde da čujem, Željko, što ti to razumiješ…
– Ti nama ovo govoriš iz zavisti.
– O čemu pričaš? Iz kakve zavisti?
– Iz čiste zavisti i ljubomore. Ajde, bolan, Josipoviću, pošteno priznaj šta bi ti sve dao da si na našem mjestu…
– Kako to misliš?
– Pa da ti nema Jadranke i njene Vlade, a ti fino predsjednik… Šta je, bolan, kompozitor? Jesi to osto bez teksta?… Eto ti Vlada, pa je nosi, samo je nemoj nama uvaljivat!… Kompozitor, jel’ se ti to ljutiš? Evo ti sto maraka, zapjevaj s nama ko čovjek: „Vlada pade na behar, na voće…“
RSE/Informer.ba
