Situacija, kako su stvari stajale, nije mogla da izgleda lošije. Čovek je zagradio uplakanu, preplašenu ženu u predvorju stambene zgrade i nije joj dao da mrdne. Da je neko u tom času ušao, žena bi rekla da ne poznaje tog muškarca. Rekla bi da se ne seća kako je tu dospela.
Neko treći bi – sasvim zdravorazumski – zaključio da je, po svemu sudeći, muškarac drogirao ženu i, ako poseduje imalo ljudske pristojnosti, pritekao joj u pomoć kako zna i ume. Možda bi zvao policiju. Možda bi ubio muškarca od batina. Na kraju krajeva, ovaj je očigledno planirao da je siluje. Skoro da nije bilo objašnjenja prema kom bi muškarac u toj situaciji ispao dobar. Skoro.
Vrteo sam tu teoriju u svojoj glavi i molio se Bogu, za koga sam u tom trenutku odlučio da postoji. Pomolio sam se da, dok god stojim tu sa svojom devojkom usred njenog teškog disocijativnog napada, niko ne naiđe. Bože, ako čitaš ovo: tvoj sam dužnik.
Jednog božićnog jutra ležali smo u krevetu i ona mi je prvi put ispričala za disocijativni poremećaj ličnosti od kog boluje. U tom trenutku bili smo u vezi osam meseci i bila je od samog početka otvorena sa svim – sem s ovim. Mislim da to nije bilo toliko zbog toga što se plašila kako ću ja reagovati, već više zato što je morala da zna da može u potpunosti da mi veruje pre nego što mi saopšti tu informaciju za koju bukvalno niko drugi nije znao.
Ukratko mi je objasnila svoje stanje – u najgorem slučaju, rekla je, imaće problema ne samo da shvati ko je, već i šta je; neće uspeti da prihvati predstavu o sopstvenoj ljudskosti. Bilo joj je veoma teško samo da priča o tome, što je, po mom mišljenju, verovatno bio glavni faktor zašto je tako malo ljudi znalo za njen problem. Za njeno dobro, nisam postavljao nikakva pitanja niti na nju vršio dodatni pritisak. Kada je ispričala sve što je želela, rekao sam joj da to ne menja ništa i da je volim uprkos svemu. Četiri meseca kasnije, prvi put sam prisustvovao onom što je opisala.
Veče je počelo tako što smo gledali film kod prijatelja. Negde na pola filma, zapazio sam promenu u njenom disanju, kako postaje sve brže i pliće. To nije bio neki poseban razlog za zabrinutost – patila je od teške anksioznosti mnogo pre nego što smo se upoznali i uglavnom je umela prilično dobro da se nosi s tim. Izmasirao sam joj leđa i ramena da bih je umirio, ali je vremenom postalo sve očiglednije da ovaj napad panike neće tek tako prestati. Posle oko 20 minuta, šapnula mi je na uvo: “Moramo da idemo. Disociraću.”
Brzo smo uzeli naše stvari i izvinili se domaćinima, objasnivši im da smo oboje veoma umorni i da idemo kući da spavamo. Čim smo izašli iz zgrade, uhvatila me je za ruku. “Obećaj mi da šta god se dogodi, nećeš odustati”, rekla je. Obećao sam.
Dok smo išli ulicom počeo sam da primećujem kako napad sve više uzima maha; postala je vidno zbunjena okruženjem. Uspeo sam brzo da zaustavim taksi. Bilo je nekoliko trenutaka čiste sreće te večeri; ovaj je bio prvi.
Koliko god otrcano zvučalo, tišina je bila zlokobna. Ona je bila žena pored koje i najekstrovertnije osobe deluju kao Dž.D. Selindžer, neko ko uspeva da uvuče i najmrzovoljnije izbacivače ispred barova u veselo ćeretanje i šarmira ih toliko da puste unutra njene očigledno maloletne prijateljice. A sad je samo sedela i zurila kroz prozor. Po prvi put u našoj vezi ostala je bez teksta.
Stisnuo sam joj ruku i rekao: “Volim te.” Gledala me je bledo nekoliko sekundi, a potom se vratila svom prozoru. Znao sam da ne smem to da shvatim lično i pokušao da racionalizujem čitavu stvar – na kraju krajeva, nije bila ljuta na mene i nije me kažnjavala ćutanjem posle svađe. Jednostavno nije znala ko sam. Kad se danas setim svega, znam da deluje pomalo sebično od mene što sam čak i na trenutak razmišljao o tome kako njena košmarna tegoba deluje na mene, ali to se nije moglo izbeći. Bila je to duboko i jedinstveno uznemirujuća situacija.
U očima žene koju volim, ja sam sad bio neko nepoznat. Bio sam slomljen.
Poslednjih deset minuta puta prošlo je bez incidenta. Ostala je smirena uprkos iskonskom užasu s kojim se očigledno suočavala, na čemu sam (ponovo, verovatno sebično) bio zahvalan – nisam želeo da našem vozaču objašnjavam njeno stanje o kom ni sam nisam znao gotovo ništa. Imao sam taman toliko gotovine da platim vožnju kad smo stali pred njenom zgradom, što je bio još jedan mali ali veličanstveni slučaj srećnih okolnosti.
Otvorio sam svoja vrata i, pazeći da joj ne pustim ruku, nespretno se izmigoljio napolje i povukao je za sobom. Prešli smo ulicu, prošli kroz dvorište i na glavni ulaz ušli u predvorje njene zgrade. Tad su nastali problemi.
Do tog trenutka, pretpostavljam, bili smo u javnosti, a prisustvo taksiste ulivao joj je određeni stepen sigurnosti. Sad je ostala sama sa čovekom kog, koliko zna, nikad u životu nije srela. I mada smo ulazili u njenu zgradu, u njenom trenutnom stanju i ova joj je bila nepoznata. Iako je uspela da shvati kako počinje da disocira, nije imala pojma kako je dospela tamo. Ako ste ikad pokušali da vratite nekog do njihovog šatora dok tripuju na psihodeličnim drogama, malo je podsećalo na to, samo podignuto na mnogo viši nivo.
Zamislite samo scenu: relativno sitna žena odjednom postaje svesna da se obrela u zgradi koju ne prepoznaje sa nepoznatim čovekom koji je značajno krupniji od nje. Uradila je ono što bi u toj situaciji svaka žena uradila: počela je da beži, istrgavši ruku iz moje i uputivši se ka vratima. Iznenadila me je sopstvena reakcija kad sam poslušao instinkt i skočio za njom, obgrlivši je oko struka i sklonivši je sa ulaza.
Fizički savladati uznemirenu ženu, ispostavilo se, nije radnja koja odiše porukom: “Hej, veruj mi, bezbedna si sa mnom”, ali nisam imao drugog izbora. Da sam joj dopustio da istrči po noći na ulicu na kojoj se ne bi snašla, brzo bi se našla u ozbiljnoj opasnosti, možda čak smrtnoj. Smestio sam je u ćošak i povukao se par koraka unazad, zagradivši joj prilaz vratima. Obratio sam joj se tiho i digao ruke u vazduh, pokazujući univerzalni simbol za: “Ozbiljno, ne želim ti ništa nažao.”
Šćućurila se u ćošku. “Ako mi priđeš samo korak, vrištaću”, upozorila me je. Ostao sam gde sam. Tad su mi sve te teorije pale na pamet. Kao što već znamo, bilo iz puke sreće ili zahvaljujući božijoj intervenciji, ostali smo sami. Iako je to pomoglo, nije menjalo činjenicu da i dalje stojim u predvorju sa ženom koja nema pojma ko sam i ne dozvoljava mi da je odvedem u njen stan.
“Imaš kod sebe telefon, zar ne?”, upitao sam je. Zavirila je u torbu i klimnula glavom. “Znaš li ko je Džordž?” Ponovo je klimnula. Džordž je bio njen bivši dečko, jedan od njenih najstarijih prijatelja, i jedina osoba pored njene najbliže porodice, lekara i mene koji su znali za njen problem. Kao neko ko je u njenom životu bio prisutan mnogo duže od mene, za njega ju je vezivala mnogo više uspomena i zato nije zaboravila ko je. “Zovi Džoržda”, rekao sam.
Ovo je savršeno normalno, mislio sam dok je prebirala po telefonu tražeći Džordžovo ime. Ja sam samo običan momak koji stoji tu i traži od svoje devojke da njen bivši potvrdi njegovo postojanje.
Iz prvog pokušaja dobila je govornu poštu. Tiho i u suzama, uspela je samo desetak puta da ponovi: “Pomozi mi”. Pitao sam se da li Džordž radi. Moglo bi da prođe više sati pre nego što bude u prilici da pogleda telefon. Imali smo sreće po poslednji put te večeri, nazvao je svega nekoliko sekundi kasnije. Ne sećam se tačno šta je rečeno ili koliko su dugo pričali; možda je trajalo minut, možda pet. Pomenula je da je tu neki čovek kog ne poznaje i koji tvrdi da je njen momak, a ja sam preglumljenim scenskim šapatom povikao: “Džordž! Ja sam!”
Slušala ga je još neko vreme, a potom mi prosledila telefon. “Hoće da razgovara tobom.” Pričao sam sa Džordžom nekoliko minuta. Nikad nisam bio toliko srećan što čujem glas nekog bivšeg momka moje devojke. Smireno mi je predočio sve korake koje moram da preduzmem – da je odvedem u stan, posednem i pustim joj nešto na Netfliksu što je već gledala. Ključno je bilo da to bude nešto što već poznaje, rekao mi je. Zahvalio sam mu se i vratio joj telefon. Razgovarali su još nekoliko sekundi, a onda je ona prekinula vezu.
“Džordž kaže da mogu da ti verujem.”
Uhvatio sam je još jednom za ruku i poveo uz stepenice.
Kad smo ušli u njen stan, sve je postalo malo lakše. Zatvorio sam vrata za nama, a ona je odmah sela na drveni pod i rekla mi da je bole stopala. Pomogao sam joj da skine cipele i podigao je na noge, poveo je u obilazak prostorije, pokazao joj uramljene slike na zidu i pitao da li prepoznaje ljude na njima. “To sam ja!”, rekla je veselo. “A ono je Džordž!” To je mnogo pomoglo.
Za svega nekoliko minuta, priroda našeg odnosa se promenila od toga da sam njen potencijalni napadač do toga da sam joj na neki bizaran način postao roditelj. Za mene kao njenog dečka, oba su bila čudna, ali me se bar kod ovog drugog više nije plašila. Ostatak večeri zajedno smo gledali TV dok sam čekao da se vrati žena koju volim.
Nekoliko sati nakon što mi je prvi put ispričala za svoje stanje, izdvojio sam vreme da pročitam nešto o disocijativnom poremećaju identiteta. Kao i u slučaju većine mentalnih bolesti, postoje mnoge spekulacije i teorije o tom problemu, što je razumljivo kad imate u vidu kako je ljudski um zapravo jedan složen lavirint. Međutim, ovaj poremećaj smatra se “verovatno najosporavanijom psihijatrijskom dijagnozom”, “bez jasnog konsenzusa o dijagnozi i njenom lečenju.”
To je retko stanje, ali se zato često pojavljuje u popularnoj kulturi. Ako niste čuli za njega ranije (ja nisam), verovatno ga znate kao poremećaj višestruke ličnosti, kako se nekad zvao. Način na koji je predstavljeno u prozi i na filmu prilično je štetan, jer se višestruke ličnosti često prikazuju kao sukob dobra i zla, kao kod Džekila i Hajda. Kao i u slučaju šizofrenije i nekih drugih stanja, bolesnici su često predstavljeni kao opasne sociopate – a u stvarnosti su oni ti koji su mnogo ranjiviji i podložniji tome da ih neko napadne.
Mnogi ljudi koji pate od ovog poremećaja doživeli su u detinjstvu seksualna i fizička zlostavljanja, zbog čega neki naučnici veruju da je to stanje reakcija na traumu. Već sam znao da je moju devojku otac u detinjstvu više puta tukao, tako da je bilo veoma moguće da je to uticalo na njeno stanje. Prema jednoj drugoj teoriji, ovaj poremećaj izazivaju terapeuti kad “izvuku” neku uspomenu iz pacijenta koja ih onda tera da se ponašaju na određeni način – ali to nije važilo za moju devojku.
Kod nje su se napadi pojavljivali sporadično; mogli su da prođu meseci ili godine bez njih, ali je moglo da se desi nekoliko u vrlo kratkom vremenskom periodu. Gotovo uvek su se dešavali u trenucima izuzetnog stresa. Kasnije mi je ispričala da se disocijativne epizode dešavaju kad njen mozak ne uspeva da se izbori sa stresom, tako da bi se praktično nakratko udaljio od njenog tela da bi je ostavio na miru.
§
Oko tri sata posle početka ovog napada, nazreo sam nekoliko sitnih znakova da se njena ličnost vratila. Prepoznala je svog omiljenog lika na TV-u i lice joj se razvuklo u osmeh. Malo kasnije sam je pitao da li zna ko sam. “Znam te”, rekla je. “Volim te.” Mnogo mi je značilo da čujem te reči.
Kad smo te večeri konačno legli u krevet, zaspala je istog trenutka, emotivno i fizički iscrpljena. Probudiće se ne sećajući se šta se desilo, a neće ni želeti da zna. Ležao sam budan još neko vreme i pitao se ima li nečeg strašnijeg od ljudskog uma.
Sumnjam da ima.
Vice/Informer.ba
